KUPOVINA MTP
 
Prilkom kupovine, pogrešnim izborom možemo znatno doprineti povećanju mogućnosti za ostvarenje rizičnih scenarija.
 
 

Kod kupovine MTP postavlja se nekoliko zahteva. Prvi i najvažniji zahtev je da je MTP bezbedna po korisnike. Drugi zahtev je da postoje uvek dostupne organizacije koje omogućavaju kontrolu bezbednosti korisnika MTP – u toku njene eksploatacije. Sledeći zahtevi se odnose na: moguće troškove održavanja, spektar mogućnosti MTP, cene, dizajn i dr. Sa aspekta rizika od posebne je važnosti da se ne pogreši kod prva dva zahteva. Da li postoji realna mogućnost da se pogreši? Da bi se odgovorilo na to pitanje treba sagledati okolnosti u kojima se kupuje MTP.

Vrlo eminentni ekonomisti su konstatovali da već neko vreme postoje proizvodi i usluge za bogata i siromašna tržišta, pri čemu ona geografski nisu odvojena, postoje u svim državama (negde više, a negde manje izražena), tako da nije uvek jednostavno prepoznati koji proizvod je namenjen kom tržištu. Problem je posebno izražen u zemljama gde nisu efikasni mehanizmi zaštite od ubacivanja falsifikovanih proizvoda na tržište. Proizvodi za bogata tržišta jesu oni kod kojih se posebna pažnja posvećuje bezbednosti, kvalitetu realizacije funkcije i, ponekad, luksuzu. Proizvodi za siromašna tržišta su jeftini i to pre svega zbog korišćenja manje kvalitetnih materijala, nižeg stepena posvećenosti bezbednosti njihovih korisnika, slabije kontrole kvaliteta tokom prizvodnje. Ove dve grupe proizvoda nije uvek lako razlikovati, posebno zbog brojnh falsifikata koji se po dizajnu i oznakama vrlo malo razlikuju od kvalitetnih i bezbednih orginala. U takvim uslovima nije redak slučaj da se oformi uvozno preduzeće koje će jednokratno uvesti na tržište nekvalitetnu robu, pomoću falsifikovanih dokumenata, a onda se zatvori.

Zbog sve bržeg izbacivanja na tržište novih proizvoda ili novih modela, držvni mehanizmi zaštite od loših proizvoda, posebno u pogledu bezbednosti, svuda u svetu pokazali su se nedovoljnim. Zbog toga se prišlo drugačijoj koncepciji, kada su u pitanju električni i elektronski proizvodi, a kojom je težište stavljeno na jačanje udruženja za zaštitu potrošača i na same potrošače. Proizvođačima se dopustilo da sami kontrolišu kvalitet svojih proizvoda i da na njima sami stave oznaku da su zadovoljeni svi zahtevi u vezi sa npr. bezbednošću. Takav znak je CE (usaglašeno sa zahtevima za bezbednost Evropske unije). To omogućava potrošačima ili kupcima da, ako imaju razloga za proveru, sami angažuju laboratorije za to (i plate), a onda na sudu dokazuju da ih je proizvođač ili posrednik (uvoznik) prevario, lažno deklarišući proizvod. Odmah je uočljivo, da je ovde težište prebačeno sa sprečavanja prodora nekvalitetnih proizvoda na mogućnost nadoknade barem dela štete koji su oni pruzrokovali. Ovakav postupak može imati stvarnog efekta tamo gde su potrošačka udruženja organizaciono, kadrovski i pre svega finansijski dovoljno jaka da mogu podneti troškove koje sa sobom nosi ostvarivanje prava preko suda.

Može se zaključiti da je kupovina nebezbedne MTP moguća, posebno u zemljama gde zakonska regulativa nije uređena, gde mehanizimi zaštite od unosa nebezbednih proizvoda na tržište nisu dovoljno razvijeni i gde su udruženja potrošača još u razvoju.