Home Rizici od EMP i upravljanje njima Strah od elektromagnetnih polja
E-mail Print

Strah od elektromagnetskih polja i rizici

U FOTI se susrećemo sa ljudima koji su neprekidno opterećeni strahom od elektromagnetskih polja. Oni se plaše jer su prisiljeni da žive u blizini dalekovoda, trafostanica ili antena.  Njima je strah od elektromagnetskih polja deformisao život. Kako ovakav strah može izazvati znatne posledice po zdravlje, imovinu i procese koje ljudi realizuju posvećujemo mu posebnu pažnju. 

Elektromagnetska polja su fizička opasnost. Ona su poput vodene bujice, s tim što vodu vidimo i možemo u mnogim slučajevima sami da uočimo stepen opasnosti, dok elektromagnetska polja ne vidimo i ne osećamo – zbog čega smo upućeni da verujemo onima za koje smatramo da tu oblast dobro poznaju. 

Pojava INTERNET-a doprinela je da se ljudi mogu direktno upoznati sa više stavova o realnoj opasnosti od elektromagnetskih polja, i da vide kako pojedine zemlje štite svoje stanovnike. Nažalost, u ovoj oblasti veći broj informacija ne znači i veću sigurnost u ispravnost stava. Razlog za to leži u činjenici da se mogu naći stavovi koji se bitno razlikuju, kao i da su granice izlaganja stanovnika vrlo različite čak i među državama Evropske unije. Razlike u granicama izlaganja poljima od električnih instalacja u zgradama, od dalekovoda, transformatorskih stanica, ... su i do više hiljada puta, a sve one su od više hiljada do milion puta više od prirodnog nivoa polja. Slično je sa poljima koje stvaraju mobilni telefoni, bežične računarske mreže i dr. Zato i ne čudi pitanje mnogih „zašto me ubeđuju da mi dalekovod (transformator, bazna stanica mobilne telefonije, ...) ne smeta, ako je polje koje stvara u mom stanu i do sto puta više od polja koje je dozvoljeno u nekim zemljama?“.  Ovakva situacija kod nekih ljudi, koji stanuju ili rade u blizini izvora elektromagnetskih polja, izaziva strah. Ako situaciju ne mogu da razreše, ona može dovesti do osećaja bespomoćnosti i depresije

 

Slika 1: Depresija 

Evropska agencija za bezbednost na radu i zaštitu zdravlja na radnom mestu smatra da je strah nosilac rizika i da ga treba uvek uzimati u obzir kada se procenjuje rizik na radnom mestu. U FOTI takođe smatramo da je strah nosilac rizika, ali ne samo kada je prisutan u radnim organizacijama već i u prostorima za stanovanje i odmor. Zbog toga želimo da ukažemo da treba eliminisati svaku osnovu za opravdan, pa i neopravdan strah od elektromagnetskih polja.


STRES

Psihološki stres je odziv organizma na promenu situacije, pri čemu se nova situacija interpretira kao opasnost. Na primer, izgradnju bazne stanice mobilne telefonije u neposrednoj blizini njihovog stana mnogi ljudi vide kao opasnost po njihovu porodicu. Ova nova situacja je stresor za organizam.  Stanje psihološkog stresa često se može prepoznati i po izgledu osobe. Osnovni vanjski indikatori psihološkog stresa su: strah, bespomoćnost i ljutnja. Strah je negativan osećaj koji nastaje usled zapažanja ili očekivanja opasnosti. Pri tome, svejedno je da li je opasnost stvarna ili umišljena. Nivo i trajanje psihološkog stresa zavisi od načina na koji osoba „vidi“ situaciju i načina na koji je interpretira. Interpretacija vrlo često zavisi o onom šta se „priča, a ne sme javno da se kaže“. 

Ljudi ne reaguju jednako na istu situaciju. Ono što će kod jednih izazvati psihološki stres, kod drugih može proći bez reakcije. To se događa i kada su ljudi jednako informisani i imaju slična prethodna iskustva. Razlog je genetske prirode. Među ljudima postoje fine genetske razlike, pa će nekima njihov genom davati više, a nekima manje seratonina (hormon zadovoljstva). Oni sa više seratonina će lakše prolaziti kroz „stresne“ situacije. To je razlog zbog čega će uvek postojati ljudi koji će sa strahom gledati na stambene i poslovne objekte u neposrednoj blizini dalekovoda, trafostanica, bazne stanice mobilne telefonije ili nekog drugog izvora elektromagnetskih polja. To su ljudi sa povećanom urođenom osetljivošću na nedovoljno poznato, i njihova reakcija nije proizvod hira - zbog čega se mora ozbiljno uzeti u obzir.

Strah podstiče na akciju, ali ako akcija ne da povoljan rezultat, a opasnost traje, dolazi do osećaja beznađa i, kasnije, do mogućnosti pojave depresije i narušavanja imuniteta. Naravno da elektromagnetska polja ili slika o njima nisu jedini krivci za depresiju i narušavanje imuniteta u društvima u kojima se ljudi dugo nalaze u strahu od gubitka posla, stana ili straha od budućnosti. Jedna od najgorih karakteristika dugotrajnih stresnih stanja je navikavanje na njih. Problem je u tome što takvo stanje iz dan u dan razara organizam, pre svega zbog narušenog imuniteta. Zbog toga se treba suočiti sa stresorima i eliminisati ih gde god je moguće. Treba preduzeti sve da elektromagnetska polja ne budu stresori ni za koga. Pri tome treba biti oprezan, da se ne postane žrtva samozvanih stručnjaka koji nude kvazi lekove ili „zaštitu“. Ako naš strah potiče od neznanja u vezi elektromagnetskih polja, nastaju uslovi da poverujemo i u zaštitu koja je to samo u psihološkom smislu, dok objektivno ne utiče ili nedovoljno utiče na promenu elektromagnetskih polja u našem stambenom prostoru. Ovo treba imati posebno u vidu jer su elektromagnetska polja, poput temperature, otrova i sl., i fizički stresori koji dovode i do fiziološkog stresa. Indikatori fiziološkog stresa su: promena krvnog pritiska, povišen nivo hormona, telesna temperatura, frekvencija srca, disanja ... . Za razliku od psihološkog stresa, nivo i trajanje fiziološkog stresa zavisi od nivoa i trajanja fizičkih stresora (npr. elektromagnetskih polja) i napadnutog organa.

STRES, IMUNI SISTEM I POSLEDICE

Vro grubo, stres i njegove posledice pokazaćemo na nekoliko primera, i to: na kortizolu, dopaminu i seratoninu, depresiji i prirodnim T- ćelijama ubicama. Zbog jasnije ilustracije primeri se pokazuju kao odvojeni procesi u organizmu pod stresom, iako su oni delovi jedinstvenog i vrlo složenog odziva organizma na stres.

Kada čovek neku situaciju interpretira kao opasnost, u procesu nevoljne i nesvesne reakcije, deo mozga (hipotalamus) šalje signal jednoj žljezdi (hipofizi) da oslobodi hormon stresa, koji zatim „kaže“ drugoj žljezdi (nadbubrežnoj) da proizvede i izluči kortizol.  

Kortizol je jedan od ključnih hormona u organizmu (stvara ga holesterol) i koristi se skoro u svakom sistemu u telu. To je hormon koji telo i svest spaja u celinu, pri čemu menja i konfiguraciju mozga. Kortizol interaguje sa imunim sistemom, menja osetljivost ljudskih senzora za brzo prepoznavanje okoline (i opasnosti): uha, nosa, i oka. Kortizol utiče na mnoge telesne funkcije. Kada kroz krvotok ljudskog organizma protiče mnogo kortizola, organizam je pod stresom. Kortizol je sinonim za stres. Stresori koji deluju duže izazivaju mnogo sporije, ali upornije stvaranje kortizola. Jedan od efekata kortizola je da slabi sve aspekte imunog sistema (Matt Ridley: Genome). 

Seratonin je neurotransmiter koji u centralnom nervnom sistemu ima ulogu u regulisanju sna (REM faza), učestvuje u regulisanju sitosti i gladi i modulaciji bola. Veoma važnu ulogu ima u izazivanju osećaja zadovoljstva. Stres suzbija lučenje i ubrzava razgradnju seratonina

Dopamin u mozgu ima ulogu neurotransmitera, ali i neurohormona koji omogućava osećaj ugodnosti. Stres lišava mozak dopamina.

Stres na mnogo načina narušava duševno stanje (Robert Sapolsy: Why Zebras Don't Get Ulcers). Depresija može biti posledica urođene mane, ali u većem broju slučajeva javlja se kao posledica jakog i produženog stresa. Većina ljudi koji imaju depresiju poseduju natprosečne nivoe hormona stresa. Hormoni stresa nakratko podižu imunitet, ali na srednji i duži rok doprinose snižavanju imuniteta i povećavanju ranjivost organizma na širok spektar bolesti, od bolesti krvnih sudova i probavnih organa do karcinoma i demencije.

Kod ljudi koji pate od depresije uočeno je i:

  • Nedovoljna koncentracija u teškim aktivnostima.
  • Kapacitet memorije se smanjuje.
  • Problemi se rešavaju na nepredvidiv način.
  • Problemi koji zahtevaju mentalnu aktivnost rešavaju se na pogrešan način.
  • Teškoće u ocenjivanju trenutne situacije.
  • Teškoće sa emocionalnim i fizičkim opuštanjem napetosti.
  • Čovek počinje da sumnja u postojanje drugih bolesti (hipohondrija).
  • Povećanje nestrpljivosti, netolerancije, manjak razumevanja za druge.
  • Moralni i etički principi koji oblikuju život pojedinca slabe, a samosavladavanje opada.
  • Povećava se obeshrabljenje, a samanjuje želja za životom.
  • Gubitak volje i oduševljenja.
  • Odsustvo sa posla i škole.
  • San je poremećen.
  • Osoba postaje sumnjičava, okrivljuje druge.

Prirodne T-ćelije ubice su posebna grupa limfocita koji imaju ulogu odbrane organizma od virusa i kancerogenih ćelija. Uočeno je da tokom dužeg stresnog stanja kod ljudi dolazi i do smanjenja prirodnih ćelija ubica. Iz knjige The Cancer Personality, autora Tom Laughlin-a preuzete su slike 3 i 4 koje ilustruju njihovo delovanje. 

T- ćelije ubice nastaju u koštanoj srži, a sazrevaju u grudnoj žlezdi (timus). One predstavljaju važan element prve linije odbrane organizma, jer ne zahtevaju vreme za njihovu aktivaciju, kao što je to slučaj sa ostalim limfocitima. Međutim u toku imunološke reakcije često deluju zajedno sa drugim delovima ovog sistema. 

 

 

Slika 2: Grudna žlezda, mesto gde sazrevaju T ćelije ubice.

 T- ćelije ubice identifikuju ćelije zaražene virusima i kancerogene ćelije putem prepoznavanja anomalija na njihovoj ćelijskoj membrani, a zatim se za njih vezuju i ubijaju ih.

 

Slika 3: a)Plave „kuglice“ su T -ćelije ubice, one su okružile kancerogenu ćeliju, b) promenile su njen oblik i hemijski je ubile, c) ostao je samo skelet od kancerogene ćelije.

Pod delovanjem dugotrajnog (hroničnog) stresa grudna žlezda se smanjuje i razvija T- ćelije ubice sa manjom aktivnošću. Na slici 4 prikazana je tako stvorena usamljena i slabije aktivna T-ćelija ubica koja napada kancerogenu ćeliju. Kancerogena ćelija razvija svoj odbrambeni sistem - „mehuriće“ i uspeva da odbije oslabljeni napad. Tako je stvorena mogućnost povećanja broja kancerogenih ćelija i razvoj kancera.

  

Slika 4: Hroničan stes zgrčio je i na pola smanjio grudnu žlezdu koja stvara T ćelije. Njome proizvedena usamljena Tćelija ubica ne uspeva da uništi karcinogenu ćeliju i stvara uslove za razvoj karcinoma

U vezi stim, poučan je primer vezan za poznati akcident na nuklearnoj elektrani „ Ostrvo od tri milje“ .
Godine 1979. u Americi (Pensilvanija) na nuklearnoj elektrani „ Ostrvo od tri milje“ došlo je do nuklearnog akcidenta. Iako, tom prilikom nije došlo do ozračavanja osoblja koje opslužuje reaktor, a isticanje radioaktivnog materijala u životnu sredinu je bilo minimalno, tri godine kasnije, broj obolelih od karcinoma bio je viši od onog što se moglo očekivati. Razlog nije bio u nivou ozračenosti, nego u povećanom kortizolu koji je umanjio odgovor njihovog imunog sistema na ćelije kancera. To je bila posledica psihološkog stresa.

UKLANJANJE STRAHA

U FOTI smatramo da je, u procesu upravljanja rizicima, veoma važan zadatak stvaranje uslova za eliminisanja psihološkog stresa potencijalne žrtve od elektromagnetskih polja. On može da se reši samo:

1.kvalitetnim definisanjem elektromagnetskih karakteristika životnog prostora, u kojem posebno mesto zauzima stambeni prostor,

2.upoznavanjem potencijalne žrtve sa svim postojećim relevantnim kriterijumima za ocenu habitabilnosti njenog prostora,

3.pružanjem pomoći da se, ako je tehnički i finansijski izvodljivo, elektromagnetske karakteristike prostora dovedu na prihvatljiv nivo po potencijalnu žrtvu.